|
Europa quo vadis? Srbija i protesti - facit 10 godina kasnije
Obrazovana imigracija u inostranstvo
Protest se završio! Opet su govorili kako se ništa nije promenilo! Mi smo nastavili da živimo po svome ispaštajući grehove „toga što se ništa nije promenilo” iako smo znali da smo napravili nešto, možda nedovoljno tada, ali nešto veoma krupno za vreme koje sledi. Napravili smo milimetar pomaka u svesti običnog srpskog čoveka koji se hranio informacijama serviranih od strane režima. Od tada „nešto drugo” nije bilo strano i izdajničko, već je postalo odraz novog vremena. Duh tranzicije je zakucao na srpska vrata, ali su vrata bila previše zarđala da bi se lako otvorila!
Došla je 99. „Milosrdni andjeo”, kakve li patetike za sejanje „smrtonosne demokratije”
Opet su u rat slali nas! Tek svršene srednjoškolce, studente, mlade oficire koji ni porod nisu stigli da zaseju, seljake koji su ostavljali nepoorane njive...
Dašak nekog novog vremena koji se naizgled pojavio, nestao je. Opet smo počeli poraze da pretvaramo u pobede i da od starih stvari gradimo još starije.
Za to vreme reka iste one dece koja je kuljala mesecima 96/97. ulicama Srbije, kulja ulicama evropskih gradova.
– A gde je Šone? – nedavno upitah nekadašnjeg cimera Peketa, posle nekoliko godina pogubljenih veza.
– U Americi. Otišao sa Jelenom, čim je ona diplomirala. On radi na nekom onkološkom institutu, a ona se zaposlila u nekoj farmaceutskoj industriji,i trebalo je do sad da doktorira –govorio bi mi cimer.
–A šta je sa Pajom? – pitao bih za docimera.
–Ne znam. Poslednji put smo se čuli 99. kad mu je brat poginuo na Kosovu...ali skoro mi neko reče da se nije oženio i da radi nešto van struke – usledio je cimerov odgovor.
Nisam imao više snage da pitam, niti je on smogao snage da pita mene, jer smo i ja i on skoro unapred znali odgovore. Nemo smo ispijali poslednje gutljaje piva sećajući se dečačkih osmeha koji su sada negde daleko iza Atlantika, ili možda iza nekih vlažnih zidova iznajmljenih stanova gradova u kojima bi završili.
– Napisao sam roman o Studentskom protestu – rekoh čisto onako da razbijem ćutanje.
– Nisi valjda pisao sve ono naše glupiranje? – zagledan u neku šaru na stolnjaku uz setni osmeh, zapita me on.
– Naravno da jesam. To je bilo deo nas! Zar misliš da bih imao šta da pišem da nismo bili onakvi kakvi jesmo?
– I ono kad sam se peo da kačim zastavu na Predsedništvo Srbije? – zacakliše mu se za trenutak oči, kao da nije bio onaj Peke od maločas.
– E to nisam, brate... jer nisi ostao gore...mislim u Palati. Da si se zadržao malo duže, verovatno bih – nasmejah se ja vrativši nešto što smo skoro i zaboravili, osmeh.
–A jesi li pisao o njoj? – plašio se da me direktno pita nešto što je znao, a nije smeo da spomene, plašeći se da me ne povredi.
– Jesam! Naravno da sam pisao i o njoj. Znaš kako smo citirali Lenjina kada bismo umesto u čitaonicu, odlazili na protest „Revolucija ipak jede svoju decu”?
– Jest vala, kako bi rekao onaj blentavi Joca! Drago mi je da je bar on uspeo. Otišao za Kanadu, nostrifikovao diplomu, odveo majku, oženio se Nadom i dobili sina – nadoveza se namerno skrenuvši pitanje od Nje.
|
