|
Europa quo vadis? Srbija i protesti - facit 10 godina kasnije
Surova realnost
– A ti?
–Ja ništa. Čekam zasluženu boračku penziju, ali slaba vajda od svega. Nagledao sam se svačega i što je najgore još uvek vidim čim sklopim oči. Ali od para nema ni izgleda jer izgleda da su onim tipovima što sede u onim poslaničkim klupama bitniji ostareli partizani i četnici od nas. E jest, poludim kad vidim centralne vesti… kad vidim koliko su u stanju da razlikuju bitno od nebitnog…još kad vidim one iste mamlaze koji celi život proćerdaše na račun skupštinskog kazana, dođe mi…dođe mi da ponovo uletim tamo…ali kao što bi rekao Džoni Štulić „Nemam više ni s kim, ni protiv koga” – da l’ zbog piva ili iz nekog sažaljenja da mi je možda pecnuo ranu zbog nje, otvori svoju dušu Paja.
– Jednom mi je blentavi Joco rekao: „Znaš, bolan iz kože se ne može”, a sećaš se šta znači kad Joco sa onakvom grbačom briga to kaže. Nego, vidim u romanu ti se potpisao Čeda Antić. Otkud ti sa njim? Koliko se sećam na protestu se mi nismo petljali u bilo kakve organizacije.
– Poslao čoveku mail o romanu i tako počeli poput dva Solunca da govorimo o protestu prelistavajući sećanja i dođosmo do desetogodišnjice….
– Zar je već toliko prošlo?
– Jeste! Baci pogled na prvu rečenicu! – skrenuh mu pažnju na svoj roman koji sam sve vreme držao u kesi.
– Generaciji koju su izdali vlastiti roditelji! – pročita naglas Peke, pa uzviknu: – Svaka čast! Ovo ti je jedino pametno što sam od tebe do sada čuo. Nego znaš čega se ja bojim?
– Čega?
– Reci mi iskreno koliko ljudi znaš iz našeg socijalnog klišea koji su bili ekstra studenti a da su uspeli da ostanu na Univerzitet – dotače se Peke upravo onog o čemu sam i ja razmišljao dok sam pisao roman, pa nastavi: – Branko bio najbolji student u generaciji, pa nije ostao na Fakultetu...a koliko je takvih ljudi? Pa me zanima da li ćemo i mi takav identičan žig da nosimo za dvadesetak godina ako ne uspemo da završimo našu misiju iz 96? A korov...korov se zapatila u svakom parčencetu zemlje. Na univerzitetu, po bolnicama, po sudovima...tako da možeš rodoslov od nekoliko generacija unazad da formiraš u koju god instituciju ušao!
–Tačno! –potvrdih ja, pa nastavih: – Nama fali obrazovanog kadra. Ako neko računa na mene i tebe, taj je obrao bostan, a ako računa na onu dečicu sa fakulteta kojoj su tatice unapred pripremile zalogaj, tek onda se ozbiljno preračunao! – dodadoh više u šali ali i sa puno istine.
– U pravu si, brate! Pa zar misliš da neće i naša deca da nas psuju ko mi naše matore?
– Nadam se da neće, ali za to treba obezbediti uslove: poslati hiljadu pametnih glava u inostranstvo, bez preporuka tatica već po realnom kriterijumu. Stvarati obrazovanje, obrazovanje stvara svest, svest ideju, ideja viziju a vizija program razvoja...i to teoretski lepo zvuči, ali...
– Ali...22. je deset godina! – završi Peke naše teoretsko mudrovanje zagledan u dno flaše, onako kako je i počelo.
– Deset godina! – ponovih tiho, setno u sebi poredivši sva svoja, sada već nerealna dečija očekivanja, sa neminovnom surovom realnošću, postavljajući sebi samo jedan cilj – samo da ne budemo kao naši matori, jer i oni su imali svoju revoluciju, ali su je izdali.
|
